Vazetje Sigeta grada/Drugi dil

Parvi dil

Vazetje Sigeta grada —  Drugi dil autor: Brne Karnarutić

Treti dil

Silan car, hteć znati te njega vojske broj,

K sebi čini zvati zbor pisac trikrat itroj

Ter jim zapovida da ju pisat zajdu,

Do tretoga obida da se pri njem najdu.

Po vojski odajdoše i z bezi govoriv.

Skupno j' obajdoše lejistar otvoriv,

U ki zapisaše ki bihu odseli

Konjikov s kih base tuj bihu doveli

Cetiresto tisuć, a sto tisuć pišac.

Je li tu car moguć, jakih ruk i mišac?

Ki god pisac pojde k caru vele bistar,

Treti dan pak dojde i prošti lejistar.

Uhoda ki biše u tu vojsku pošal

S konjici i piše, Sigetu j' bil došal

I sve čisto pravil da tu carevu moć

V tom mistu j' ostavil, da ne zna kud će oć.

Postav tu golen car po vojski j' poručil,

Želeći svaršit stvar kuno je odlučil,

Zazva k sebi base, reče im: "Kruže moj,

Sprav'te rede vaše v kih grem na poboj,

Ter put upravite udilj k rici Dravi,

Pri njoj mi spravite šatore u spravi.

A da mi Hasan-beg prik nje most načini

Ni postav ni poleg, da se ne prihini."

Posle odpraviše tudje Hasam-begu,

A pak se spraviše svak k svomu šeregu.

I sve te sile zbor postaviše v on red

Mlada miseca tvor kakov je lipo vred.

Sto pedeset tisuć okol cara biše,

Svi na konji siduć, jer tako red htiše,

A sva pišadija s taraskami prid njim,

A sarahorija s patancami za njim.

Tri bezi tolikoj bihu zadnje straže

U pomnji velikoj ki mu druma traže;

Sprid desne i s live dvaest begov sloge

Jašuć redom krive te misečne roge,

A uz njih potiču čauši s tunbanom

Tere ih obtiču v ruci s buzdohanom,

Zbijajuć, ni bega ne šćedeći nišće,

Ki god van šerega jahaše nevišće.

Svak u vojski muči gledav sablju ter meč,

Pod njom zemlja buci deset milj udaleč.

Sprid straža pod Šeget gre dvi milja hoda,

Beg Tarali Mehmet prid njom je vojvoda,

A bosanski uza nj li tom stražom ide,

Prid njem živi oganj Bošnjani se vide.

Kad sunce prasniše u te vojske kraji,

Veće se lasniše neg ognjeni zmaji.

Taka joj je sprava od kopaj steć uzgor

Kakono dubrava lipih jel navarh gor.

Biše ju zgledat strah gdi joj vitar vija

Horugve zgar, a prah spod nje k nebu svija.

Dočime varvljaše ta vojska u ta red,

Prik Drave činjaše Hamza-beg moste v red,

Dali te rike moć, ča u dne činjaše,

Kada budiše noć, sasvim raščinjaše,

Tako da da caru na znan'je taku stvar,

Razumnu a staru. Toj razumivši car,

Tudje mu posla list i jedan bil rubac,

Njemu dajući svist da ob jedan dubac

Činit će ga obisit tin rubom, ako most

Ne sklopi tuj lisit, život mu nije prost.

A na rubcu biše pisano s obih stran

Zlatom kadi diše car sultan Suliman.

Kad zapovid taku ta baša razumi,

Klade pomnju svaku ku more i umi,

Svim zaroke čineć da idu k raboti

Prik Drave most klopeć ka kamo car hoti.

U malo vrimena množ dasak snesoše

I mnogo slimena gdi su sinokoše

Niz Osika doli srid zelene trave,

Gdi ta beg oholi most čineć prik Drave

U manje deset dan jak, tvard, dug milju most

Prik vrulj, priko blata zdan, prik rike zbija most..,

Da na brodih prija biše se prebrodil

Sanžak Taralija, ki j' prid vojskom hodil.

Kad te rike struju pride vas njega zbor,

Tad on pri Pečuju razbusi svoj šator.

Toti mu mnogu slas nošaše svaki kmet.

Bi take stvari glas donesen u Seget.

Ku kadano sliši gospodin od Zrinja,

Čigovano tiši sve Harvate sinja,

Učinivši tanac s vitezi ki nose

Bridak sablju i mač tere se tim snose,

Tisuć pišac mladić ki većkrat hodiše

V Turke gusarstva cić tere ih robiše

Odluči, a koji na konji vojuju

Petsto da se zbroji da v gusu putuju.

K Šiklovšu da gre svak i k Pečuju, pravi,

Gdi Tarali sanžak s družinon se pravi.

Prid timi gusari i pišci tolikoj,

U kihno karv vari da idu na poboj,

Gašpar Alapija vojvoda grediše,

Ki Turkom dodija na konju i piše;

I Miklouš Kobac ki j' viteštvo činil

Vazda kad biše zač, niti je strah imil;

I Patačić Petar i Papratović Vuk,

Jedan vihar vetar, a drugi groma buk,

Vitezi u gusi, na lice na boju,

Kako cvitak busi, zbrani u tom broju.

Svi skupa odajdoše i, viteški hodeć,

Pri Dravi najdoše mnogo Turak brodeć

I po varsih ležeć van grada Šiklova

Ništor se ne bojeć nijednoga slova.

Svi ti Turci bihu bega Taralije,

Svakoga derihu gdo se š njimi bije.

Ta pod kopus viče, ta zvoni čingrije,

Ti se sabljom diče da j' ustra, da brije.

I bihu po paši konje raspustili;

Tada ovi naši na njih su udrili.

Tomu kopus pade, ta čingriju varže,

Ta konja popade, tomu se otarže,

Ta sablju polati da čini ča more,

Ta pleća obrati bižeć zlo ter gore;

Tomu glava hvarkne kad sabljom udare,

Toga kopje barkne, toga konj potare;

Toga ta poteže, zgrabiv k zemlji varže

I primohši sveže ča more najbarže;

Ta harbon udaren leži dušu beruć,

Ta z pukše oparen ganut se ni moguć.

Niki ranjen viska ter u blato gazi,

A niki se tiska u tarstje ter plazi.

I beg Taralija, i ranjen i bijen,

Kakono gidija sakri se razbijen,

Sebi, svomu rodu, jer nima razuma,

Sramotu i škodu učini prez uma.

Družbu mu pobiše, brata odvedoše,

Blago mu podbiše, jer s' on nosi loše,

Šator mu razbiše i ne biše lini,

Haznu mu obiše, vzeše sultanini.

Od zlata, od svile hazdije pograbiv

Čarljene i bile ter s' u nje opraviv,

Plineći gredihu na konjih vojnici,

A pišci derihu vapijuć: "Bod', sici!"

Išćuć jih ne stanu, našadči jih biju,

Turci se ne ganu, taje se i kriju.

Tu na kmetskih kolih blago napartiše

Tih Turak oholih kino usmartiše.

I begovih kamil napartiše tokoj

Srebra, zlata i svil, učiniv ta poboj;

I mazgov pedeset naravi opake

I parip šezdeset, marhe svakojake.

I šator i dundar begov naši vzeše,

Jednu golemnu stvar ča Turkom oteše.

Pače dva dundara s konjskim repom bihu,

Duga svilna šara želesca jimihu,

Srebarna široka s jabukom srebarnom

Kopja jim visoka s rukojimlom čarnom.

Niki se opravil u šubu od kunic,

Niki se dobavil od vučin, od lisic,

Niki sužnja vodi, niki ga poriva,

Jer neće da hodi, nego se odriva.

Tu nikoga rane, da na mistu umre,

Stoga se pak gane drugi ter barže gre.

Tu bi Turkom škode, naši se vesele,

Za sužnje jih vode, oni se dresele.

Našim bi dika i čast, a Turkom sramota

Jer izgubiše vlast od svoga života.

Ki biše čestit beg žešće se je sakril,

Izgubiv svoj šereg ter sramotom prikril.

Po tom može znati svak ki je vojvoda

Da j' brez straže stati sramota i škoda.

Gdi je triba bditi, toti spati ne htij,

Kad se triba biti, tad zdravice ne pij!

Gdi je tribi tanač viteški da bude,

Tad riči ne opač', da t' se zlo ne zbude.

Junaci razumni s posluhom vojuju,

A ne ki su glumni ter vitreć luduju.

Lasno se j' pobiti, ki god se ne boji,

Da triba j' dobiti, to v razumu stoji.

Triba j' biti hitru vojvodi, jimat svist

Ter se ne dat vitru gibati kako list,

Da kuno posluje da vreda stvori stvar

Ter da ne osluje kakono lin tovar.

Zač nigda bi Cesar barz sridu Težalje,

Parvi bi rinski car komu svit čast šalje;

Zač Sipion bdeći po svojih s' obzira,

Dvi vojske ne mneći dobivši rastira

Svaki čini straže ki želi poštenje

Da ga ne istraže kakono zviren'je.

Svaki straže čini da mu nije škode,

Tere se ne lini slišati vojvode.

Svak sebi ima var kad je na polju van,

Jer će mu pošten dar napokon biti dan.

Škoda j' zlo doteći, a sramota odsvude

Vridnu mužu reći: "Ne mnah da to bude."

To viteštvo stvoriv naši iz Sigeta,

Gospodski se odiv, ne kakono četa,

Da kako očite vojnike operni

I mnogo čestite vitezi nezmerni.

U bubnji udriše plin sprida goneći,

Robje ko dobiše vezano vodeći.

K Sigetu čine put na konjih, bugareć,

Pišci pripregnu skut u kopus udareć.

Niki tiho jaše, po vojski pogleda,

Niki hazdij baše na sebi razgleda.

Pri nikomu skakne bedev tere harče,

Željan da se zmakne ter da se postarče.

Niki konja spinje ter njim čini kruzi,

A konj se propinje čineć strašni pruzi.

Sa svim tim staviše pošten'ja svoga rad,

Kad se odpraviše, za stražu najzad

Sto pedeset kopaj; Patačić nad njimi

Svilan zlatom alaj nošaše prid njimi.

Gredu kako spira, nigdor se ne obzire,

Jer jim Bog da mira, ne bi jim potire.

Dojdoše k Sigetu, svak jih vidit želi,

Kako dobru letu ter jin se veseli.

Ta jim ruku skiti, ta di: "Dobro došli!"

Ta jih nudi piti kude su mimo šli.

Tomu primu brime blaga ko je dovel,

Tomu darže strime, dočime je odsel;

Tomu sablju odpašu, tomu odpnu oštrog,

Toga svilom pašu, zuju čizme iz nog.

Niki opočinu, niki ne odmilje,

Ide gospodinu Zrinskomu udilje

Tere mu se klanja; on jim ruke stiska,

K sebi jih priklanja i k sarcu pritiska.

Svakomu obita, ku god podobnu stvar

Od njega zapita, da će mu bit na dar.

Ta sablju ka brije noseć mu dariva,

Ta svime hazdije ka zlatom prosiva,

Ta šišak železni zgar zlatom pokovan,

Niki mač bodežni, vas srebrom okovan.

Svakoga vojvode koji tamo biše

Oprovde dovode konji ki dobiše,

I sužnji još prid njih i gologlavi stav

Mole ga da od njih prime jih za ljubav.

Primi malo stvari dav uzdarja dosti,

Jer u njem ne vari pohlep od skuposti,

Da biše mnogo blag i dać i pogodan,

Zato svim biše drag, svim biše ugodan,

Jer vojnici nete skupa gospodina

Ki jim v sarcu mete gorčinu pelina.

Ov gospodin Zrinski darža dvor otvoren,

Češki, vlaški, nimški, svak ih u njem dvoren,

A daru njegovu odluku i volju

Rekal je takovu u belgradskom polju.

A Harvate bihu njegova dvora čast

I u njem imihu svaku ogoju i vlast

I u svako doba i mira i rati

Stova ih osoba, kako drazi brati.

Tu mnogih odpravi s ljubeznu od sebe,

A mnozih ostavi sidajuć kon sebe

Ter jih ispitujuć kako se nosiše,

Viteški dugujuć kad Turke razbiše.

Dokle se oni take riči zgovarahu,

Jizbine se svake pecihu, varahu.

Stoli načiniše, vina svakojaka

U kupe nališe i lahka i jaka.

K večeri idoše drug druga štujući,

Svi kino dojdoše dvorno blagujući.

Zdravice pijahu u zdravje cesara,

Vino prolivahu u pogibil cara.

Bugarkinje pojeć oprovde začinju

U čingrije zvoneć, niki se napinju

Trublje trubeć vele, a niki pripiva

Napojke vesele, kad im vino liva.

V tom veselju steći, uhoda pripade,

S koga ih, ne mneći, ovi glas zapade:

Da će car dopriti pod Seget očito,

Da bi znal umriti pod njim stanovito.

Kad jim sve to zusti, svak jima zle misli,

Svak večeru pusti, svaki se zamisli.

Gospodin Zrinski stav: "Zlovoljni ne stojte,"

Reče, "da j' cesar zdrav, ništor se ne bojte!"

"Nije nas nišće strah u viteških dili,

Jer znamo da smo prah, gospodine mili!

Da, oh, more biti da ni skarbi u nas,

Mislec da se j' biti silom ka gre na nas,

Ku j' teško dobiti, jer je daleč viš nas."